HorizontBlog

Prosto je neverovatno koliko može da zasmeta neizvesnost u budućnosti i da značajno remeti obavljanje svakodnevnih obaveza a da ne govorim o nekim ozbiljnijim stvarima, na primer u poslu ili prilikom učenja. Pogotovo ako je u pitanju nešto od izuzetne važnosti i od čega će kastnije zavisiti mnogo toga. Ume toliko da dekoncentriše i odvuče sa pravog puta da se u pojedinim trenucima njena iritantnost komotno može poistovetiti sa fizičkim bolom (ako se bilo kakav fizički nadražaj može uzeti kao nešto referentno), ako ništa drugo jednaka je emotivnoj disipaciji pri težim oblicima ljubavnih razmirica, naravno u kvantitativnom smislu. Sve, sve, samo neizvesno ne! Ponekad je korisnije i u potpunosti biti upoznat sa nekom negativnom situacijom koja će se neminovno dogoditi u daljoj ili bližoj budućnosti nego nemoćno sedeti vezanih ruku i nadati se nekom pozitivnom ishodu čija se verovatnoća ostvarivanja meri jednocifrenim brojem promila. Nakon nekog vremena torture pametnije je i totalno odbaciti mogućnost pojavljivanja dobrog nego ostati u prethodnom stanju…barem znaš na čemu si! Što bi rekao Đule iz grupe “Van Gogh” : “…sve kad se lomi u tebi srećan si, ako mu ugledaš kraj…”, ili još bolje ako mu poznaješ kraj!

Ovako sam se osećao poslednjih mesec i po dana, a razlog je beskonačno duga tranzicija domaćih fakulteta sa starog na novi nastavni plan i program po Bolonjskoj konvenciji. Zapanjujuće je da se ni posle toliko vremena od uvodjenja, ili bolje rečeno od početka uvodjenja pošto proces ni izbliza nije gotov, nisu iskristalisale neke ključne stvari kao što su broj ispita po godini, broj ispita odnosno poena potreban za upis na odgovarajuće smerove i što je za starije studente najbitnije način asimilacije starog i novog programa odnosno pitanje ekvivalencije ispita. I dalje nije precizno definisano koji se ispiti položeni po starom nastavnom planu priznaju na novom i u kojoj godini, koliko je ispita potrebno za uslov, a o konfuziji oko upisa specijalističkih studija i priznavanju ‘’master’’ zvanja starijim studentima bez dodatnih troškova da i ne govorim. (Read the article)

Comments(0)

Oko 70% ljudskog tela je sastavljeno od vode. Da bi telo funkcionisalo normalno, potrebno je uneti 1-7 litara dnevno, u protivnom dolazi do dehidratacije. Potrebna količina zavisi od toplote, telesne aktivnosti, vlažnosti…

Ovo su podaci za koje većina nas zna. Iz drugog ugla gledano, od rođenja smo navikli na vodu kao sastavni deo fizioloških procesa. Baš kao što dišemo, tako smo naučeni da vodu prihvatamo zdravo za gotovo, kao nešto što je prisutno u nepresušnim količinama. Ovih dana sam pročitao članak koji govori o zalihama vode za piće na Zemlji.

Ukratko rečeno, vode je sve manje i manje. Kina i Indija, kao jedne od najmnogoljudnijih nacija, se već suočavaju sa ovim problemom. Prema novim podacima, nivo vode u Žutoj reci je opao za 30%. Posledica je da od 669 većih gradova Kine, 440 ima problema sa vodom. Nivo reke Kolorado je takođe drastično pao tako da ista više ne dolazi do okeana.
Da se ovi podaci ne bi protumačili pogrešno, stvar nije u tome da voda nestaje. Stvar je u tome da nas ima sve više koje je pijemo. Takođe, jedan od glavnih uzroka za ovakvu situaciju je zagađenje…Sve u svemu, prognoze nisu optimistične. Do 2050, 4 milijardi ljudi će imati problema sa vodom.

Paralelno sa ovom pričom, nekako se “namestilo” da čitam “Dinu“. Ko nije čuo za istoimenu knjigu Frenka Herberta, makar je gledao film David Lynch-a. Da skratim, glavni junaci se nalaze na peščanoj planeti, zvanoj Arakis, koju prati sličan problem sa vodom. Nose se pustinjska odela koja su napravljenja tako da sakupljaju sve telesne tečnost i pomoću specijalnog mehanizma ponovo preradjuju unutar odela, tako da možete dobijenu tečnost ponovo unositi preko cevčice koja vam je prislonjena na usta.
Na samoj planeti se razmišlja o svakoj kapi vode i ona je svetinja. Rituali, običaji, ponašanje, sve je usmereno na što manju potrošnju vode i ona se smatra za blago.

Cela ta priča mi izgleda kao proročka vizija, možda ne u detaljima ali u principu svakako. Zemlja polako postaje Arakis, hteli mi to ili ne, i kao što se spominje u navedenom članku od kojeg mi je i krenulo razmišljanje u ovom smeru, vreme je da svako od nas promisli o tome.

Comments(1)

Ove godine sam po prvi put posetio Exit festival. Pre samog odlaska sam upijao razne stavove, mišljenja o samom festivalu i pokušavao da zamislim u glavi kako sve to izgleda, kombinujući imaginaciju sa slikama sa festivala koje sam mogao videti na lokalnim tv stanicama. Ono što sam doživeo u tih 4 dana, ne može ni da se predvidi ni opiše. Ukratko, ljudi, idite na Exit. Vredno je svake pare i više od toga. Pri tome mislim naravno na full odlazak, svih četiri dana, uz iznajmljivanje stana i boravak i dnevno zezanje, ne na puki skok na jedno veče da odgledate band koji volite. Samo na taj način, Exit možete doživeti na pravi način, jer je sam festival, druženje pre svega drugog; muziku bih, koliko god to čudno zvučalo jer je u pitanju ipak muzički festival, stavio na drugo mesto.

Na Exitu možete sresti Josha, visokog blesavog Engleza koji obožava dnb, dve prijateljice iz Hrvatske koji će Vam pričati o tome kako su srpski dečki finiji i pažljiviji od hrvatskih, Norvežanke koje će vam same prići da biste se slikali, devojčicu iz Bosne koja će vas predstaviti svojoj mami, krupnog Engleza koji će vam pričati kako ih je naša policija presrela na autoputu optužujući ceo autobus da su ukrali viski iz prodavnice i tražiti im 2e po osobi da bi ih pustili dalje…pri tome mu svaka 3. rečenica počinje sa “crazy serbians”…upoznati ljude koji će sa vama podeliti ljubav prema istoj vrsti muzici, osetiti u trenutku jedno iskreno zajedništvo dok skačete i bacate se uz žestok drum….

Zbog toga bih vam još jednom rekao, nemojte propuštati Exit! On je mnogo više od lepog odštampanog rasporeda stage-ova i grupa koje na njima nastupaju. Exit je kulturni dogadjaj, i više od toga, prosto i jednostavno rečeno: the must!

pozdrav

Comments(1)