HorizontBlog

Na jednom od mojih omiljenih blogova, postavljen je interesantan članak o IE 6 inicijativi.

Stvar je prosta, potrebno je postaviti skriptu na svoj sajt/blog koja automatski prepoznaje kada korisnik poseti stranicu ie6 browserom i izbacuje upozorenje korisniku da koristi zastarelu verziju browsera (kako se niko ovoga ranije nije setio?!?!?!?)

Apsolutno podržavam i postavljam skriptu i na horizontblog, izbacimo ie6 iz upotrebe!

Više informacija na sledećim linkovima:

oficijalni sajt: link

Comments(0)

Ono po čemu je Toronto različit od Srbije i Beograda je, nažalost, kultura. Bez obzira da li na sebi imate Armani odelo, da li vozite skupa kola ili ste totalno odrpani, neobrijani i neočešljani, ljudi će vam se obraćati sa poštovanjem, počinjući rečenicu formalnim izvinjenjem(excuse me) a završavati je osmehom i obaveznim thank you. Ovo važi na ulici, restoranu, bilo kojoj prodavnici, subway-u, ovde je to način ponašanja i ophodjenja, nepisano pravilo.

Prirodno je da sebe i svoj narod uzdižemo a da o zapadu pričamo sa podozrenjem i nepoštovanjem, ističući nacionalna obeležja kao što su kajmak i rakija, gostoljubivost, druženje naspram “hladnoće” zapada i potenciranjem kako su sterilni i kako im se život svodi na posao-kuća-posao, svako od nas iz Srbije je prisustvovao ili vodio nekada jednu od ovakvih priča, medjutim realnost je mnogo drugačija i nažalost, kada se nadjete u jednom ovakvom velikom gradu, shvatite koliko zaostajemo u mnogim stvarima, pa vam kao meni, na trenutke bude malo krivo. Srbija je svašta pretrpela i standard je i dalje loš i treba vremena da se to promeni, ali za nekulturu jednostavno ne postoji opravdanje, složićete se…

Toronto(a ljudi kažu i ostali severno američki gradovi) su organizovani tako da su sve ulice normalne na ili paralelne sa glavnim tokom/ulicom koja se prostire od juga ka severu. Ovde je to ulica Yonge koja je dugačka tačno 56km(!!!) i prošarana ulicama koje se prostiru zapad-istok. Ovo omogućava snalaženje logikom: hajde da se nadjemo na uglu yonge-dundas ili: to se nalazi na college ave. west pa broj npr. 454. Prosto i jednostavno. Naravno, pre svega za ovakvu organizaciju su potrebne dve stvari, prostranstvo i ravnica, kako je Beograd prilično brdovit, verujem da ovakav scenario i nije bio moguć, pa samim tim nije pošteno reći da je snalaženje u Beogradu strancima mnogo teže nego nama u Torontu, u kontekstu da je Beograd neorganizovan a zapadni gradovi organizovani. Sve u svemu, snalaženje u Torontu je lako i sa smernicama, znakovima i natpisima koji se nalaze na svakom koraku, čovek mora biti ili smotan ili resajen ili prosto glup da bi bio u situaciji da ne zna gde je trenutno.

Subway ili metro je fantastičan, brz, vremenski precizan i vrlo udoban-nema guranja čak i kada je gužva, prijatan ženski glas obaveštava koja je sledeća stanica, koja trenutno. Oko vas su kinezi, indijci, crnci, sve moguće rase i klase i prvih nekoliko dana mi je to sve bilo jako interesantno i novo, tako da sam izmišljao razloge samo kako bih se vozio i posmatrao ljude i ponašanje, slikao.

U narednim postovima potrudiću se da vam opišem i prenesem utiske sa NBA-a koji je sasvim nešto drugo od onoga što sam očekivao, kako je na CN tornju visokom oko 600m sa koga se vidi ceo grad, šta znači ići u šoping u Kanadi a pri tome znati kakve su cene u Srbiji, kako se Kanadjani zabavljaju uz country muziku a kako uz hip hop, i još mnogo toga što me se desilo i što sam doživeo.

Pozdrav do sledećeg posta

Comments(2)

Prvo što upada u oči u Torontu je to da je to stvarno drugi kontinent. Kako nisam previše išao po Evropi, odlaske u Grčku i Tursku na more, par puta Kipar ne računam, kada pričam o razlikama, mislim na razlike izmedju Beograda i Toronta, ali pretpostavljam da se mnoge stvari mogu, manje više generalizovati i svrstati u kategoriju: Evropa. Dakle ono što prvo upada u oči je totalna vizuelna različitost. Jednostavno, sve je drugačije, ulice i zgrade sem što su veće, drugačijeg su dizajna, stanovi i kuće imaju totalno drugačije organizovan enterijer… Ono što naši ljudi koji su ovde u Torontu često spominju je "nostalgija" i kratak period koji sam proveo ovde je bio dovoljan da uhvatim deo toga što žele da kažu – ovde vas jednostavno ništa ne podseća na ono kod kuće, kada bi postojale makar neke sličnosti, mislim da bi ljudima bilo lakše.

Druga stvar koje ste vrlo brzo svesni je veličina. Toronto je ogroman grad i sve što ga više upoznajete, on je sve veći i veći. Prvi utisak veličine sam stekao već u avionu dok smo sletali; sedeo sam u srednjem redu i nisam mogao da pridjem prozoru da bih video bolje, ali ono što sam mogao videti sa svog sedišta bih opisao kao ogromnu poljanu išaranu svetlima, dokle god pogled seže i levo i desno i gde god sam pogledao, prostirao se Toronto.

U narednih mesec dana, u zavisnosti od prikupljenog materijala i onoga što imam da kažem, možete pročitati o stvarima koje sam obišao i doživeo u Torontu: IMAX bioskop, CN tower, NBA utakmica, Public Library i centar grada, odnos cena izmedju Srbije i Toronta …so stay tuned!

Comments(8)

Znate li onaj osećaj kada kupujete neku stvar i od te stvari očekujete da vam pruži ono za šta ste dali svoj novac a onda se ispostavi da je ta stvar samo lepo upakovano govno i da ste ispali magarac? E baš takav osećaj sam imao ovih dana, kada sam se udobno smestio u svoju fotelju i odlučio da malo svog slobodnog vremena posvetim novokupljenoj knjizi ” Tajanstvene pojave u našem narodu “. Da bih delom objasnio zasto pisem ovaj post a ujedno čitaoca ovih redova lepo uveo u radnju fabule, samo da kažem da knjigu nisam kupio sam već sam je dobio kao rodjendanski poklon koji sam sam birao, maltretirajući pola sata davaoca poklona, koji je u ovom slucaju bila moja sestra od tetke, i stariju punačku i krajnje simpatičnu prodavačicu knjižare “Nolit”, izmisljajući i navodeći razloge zašto odbijam neke od njihovih predloga a objasnjavajući smer i tok svog izbora kroz navodjenje hiljadu i jednog besmislenog razloga kako bi prisutnima dodatno naglasio kako sam poseban po tome što tačno znam šta želim. Bah!
Medju njihovim predlozima a i samopredlozima koje sam dao a odbio zbog ove sramote od knjige bili su i naslovi: “Uzgajanje kaktusa”, “Istorija smrtnih kazni”, “Manastirski putopisi”, “Lekoviti cajevi”…
U redu, priznajem, izbor i nije bio veliki ali mogao sam makar uzeti te kaktuse (prim.aut.). U svakom slucaju, da ne bih mnogo skretao sa teme, eto mene zavaljenog u fotelji, kako otvaram stranice i počinjem sa čitanjem, postavljajući solidna očekivanja, da bih se prvo iznenadio čudnim načinom pisanja i uvodjenja u tematiku a zatim ozbiljno iznervirao pitajući se:
“Da li ovi ljudi misle da je sve ovo u redu i da tako treba objaviti knjigu ili su samo nabacali nešto na brzinu, ištancali u odredjenom broju primeraka i uzeli novac?? Da li je ovde u pitanju diplomski rad nekog srednjoskolca iz filozofije i psihologije ili samo dugo nisam nista čitao a autor ima čudan stil pa mi treba vremena da se naviknem??”
Dragi blogeri i blogerke, ” Tajanstvene pojave u našem narodu ” je ubedljvo najgluplja knjiga koju sam ikada čitao i to ne u fotofinišu nego za 5 klasa gluplja od ostalih konkurenata, besmislena, sa nabacanim informacijama i totalnim neosećajem za čitaoca. Pri svemu tome pisac ima neku akademsku titulu(prof. kandidat bogoslovlja Kijevske Duh. Akademije) a predgovor mu je pisao dotični ” Episkop Nikolaj “. Nema veze što: postavlja uzvičnike tamo gde im nije mesto a koristi ih obilato, navodi argumente koji su površniji od mog poznavanja crnih rupa i procesa uzgajanja celera a svaki mu se argument završava krajnje prozaičnim duhovnim objasnjenjem kod kojeg, on tako smatra da je u redu, nema mesta za dalje razmišljanje o iznetoj činjenici(fakat, kako ih on zove)-npr: fakat je da Bog tvorac svega (!?!?!?!)
Ali to nije sve, u ovoj sramoti i zaveri od knjige, autor nije sam, već mu upomoć priskače i izdavač, svojim brojnim štamparskim greskama u debljini slova, zatim na hiljadu mesta progutanim slovima, prebac jednog slova iz jedne reči u drugu i tako dalje. Pored svega navedenog, ova knjiga je stajala istaknuto u izlogu knjizare. Čekaj bre, ko je ovde lud???
Da ne bih ispao šampion u pljuvanju, a tako ispade na kraju, moram navesti da ova knjiga poseduje i malobrojne dobre osobine, konkretnije samo jednu, a to je mnoštvo informacija o metafizici, telepatiji, koje i ako nabacane i razbacane na sve strane, ipak jesu prisutne te ako ste u zatvoru, služite vojni rok ili vam je ovo prva knjiga u zivotu, “Tajanstvene pojave u našem narodu ” i nije toliko loš izbor.
Ovaj post sa jedne strane predstavlja upozorenje za sve koji ga čitaju a sa druge strane prekor izdavačima.
Poruka prvoj grupi je:
ZAOBIDJITE ” Tajanstvene pojave u našem narodu- Radovan N. Kazimorivić ” U ŠIROKOM LUKU

Poruka drugoj grupi je:
“SHAME ON YOU, BASTARDS”.

Comments(0)

Uvek sam imao averziju prema Marvel izdanjima. Tome su verovatno dodatno doprinele loše odrađene ekranizacije koje Holywood štancuje poslednjih godina. Ovih dana sam dobio par serijala u pdf formatu(IronMan, Venom…) i moram priznati da za stripove sem što su tehnički fenomenalno urađeni, ni sa umetničke strane nemam zamerki. U svakom slučaju, priznajem da sam pogrešio što se tiče Marvela. Preporuka.

slike uzete sa sajta: Walcoo

Comments(1)

Moraću da se nadovežem i malo proširim temu a možda i raspravu…

Pre svega treba tačno i ne dvosmisleno definisati značenje termina «Intelekt» kako bi smo jasno znali na šta se cela ova prica odnosi. Nastala je od latinskih reči inter što znači između i reči legere- skupljati, birati, tako da dolazimo do reči intelligere- uviđati, shvatati. Jedno od opšte prihvaćenih značenja je «razum», «um» ali i «zbir onih duhovnih funkcija koje iz opažaja prave saznaja», tako da se na osnovu ove poslednje tvrdje lako može zaključiti da suština inlektualnog odnostno umnog čoveka (intelektualca) upravo leži u tome. Ono po čemu se intelektualac razlikuje od mase drugih «neintelektualnih» ljudi (pri tome se ne misli da oni nemaju intelekt već da se samo ne služe dovoljno njime, moraju ga imati jer je intelekt = um ) upravo leži u toj radnji opažanja i dolaženja do saznanja! Drugim rečima, da bi čovek sebe mogao uopšte smatrati intelektualcem on jednostavno mora često pribegavati razmišljanju, inznošenju stavova i mišljenja o svemu i svačemu i uopšte koristiti svoj intelekt u najrazličitijim situacijama, a često i ulaziti u dijaloge i verbalnu konfrotacuju sa drugim intelektualcima, jer u suprotnom on ne bi bio ono što jeste a to je intelektualac. Ukratko, moje mišljenje je da su rasprave i naizgled (a nekada i stvarno) besmislene konverzacije nužna komponenta u životu svakog intelektualnog čoveka.
Treba naglasiti da se ovaj termin uglavnom pogrešno shvata i da se intelektualcem smatra svako ko završi nešto više od srednje škole. Tu leži greška, školovanje i formalna diploma stečena višegodišnjim učenjem i intelektualnim zalaganjem su samo rezultat čovekove intelektualnosti a ne uzrok, svaki intelektualac je to što jeste po samoj svojoj prirodi to jest svojoj biti, i on uči i intelektualno se nadograđuje celog života. Diploma je samo jedan od elemenata koji čine čoveka intelektualcem, tj. ona je rezultat njegove konstantne potrebe za učenjem i usavršavanjem iz čega, opet, i proizilazi sama intelektualnost.
Takođe, iz te neprestane potrebe za mentalnom nadogradnjom, mozak se svakodnevno snabdeva ogromnom količinom informacija ali i bespotrebnih podataka, što u ovom slučaju nije bitno, pa je proces njihove obrade i potreba za iznošenjem rezultata procesiranja krajnje logičan sled događaja. Dakle, dolazimo do jasnog zaključka da je «rasprava» (u svim svojim oblicima) prirodna i donekle neophodna pojava kod svih intelektualno nastrojenih pojedinaca, i nju ne treba izbegavati niti u bilo kom kontekstu negativno sagledavati jer je to jedan od kreativnih načina izražavanja ličnosti.
Dodao bih još da i oni ne toliko intelektualni pojedinci (vozači, majstori, moleri…) itekako upražnjavaju rasprave samo na znatno nižem kvantiativnom i kvalitativnom nivou…ali ipak to rade.

Comments(12)

Na WalkersBlogu naleteh na interesantan tekst o tome kako se gube prijatelji. U stvari, tekst opisuje walkersovu raspravu sa svojom prijateljicom na temu cigana, gde su zauzeli suprotne stavove, pa se čak i posvađali oko toga…

Ono sto želim da kažem već neko vreme a što se uklapa kao nastavak ove priče je da smatram da mi (intelektualci) precenjujemo svoj intelekt. Jednostavno se previše oslanjamo na njega. Prirodna pojava. Kao kada krenete u teretanu sa prijateljem i on ima jake noge, sta će najviše vežbati? Pogađate-noge. Slično je sa mozgom. Smatramo sebe inteligentnim, svoju intelegenciju smo dokazali u brojnim situacijama, pa se naravno maksimalno oslanjamo na nju. To se najvise ispolji baš kroz nepotrebno upadanje u totalno besmislene rasprave. Rasprava je šansa. Da budes u pravu i time popunis koliko toliko ono sto ti fali na drugoj strani. Skoro sam sa prijateljem Nikolom, raspravljao nekih sat vremena o tome da li je pojam “neizvesnost” vezan za sadašnjost ili budućnost. I ne kazem, rasprava ume da bude dobra, korisna, preispitivanje pojmova, stvari o kojima nikada niste razmišljali. Ali samo malo da ti nešto fali, da nisi svoj što se kaže, i čas posla se pretvori u totalnu glupost..pa zapeniš u svom stavu koji pitaj boga odakle ti, (mozda iz novina ili nekog filma prim. aut.) i rasprava dobija samo jedan cilj, da baš ti budes u pravu. Jer eto prilike za dokazivanje, neki put svesno, najčešće nesvesno…

Sećam se pre par meseci sam “vezao” par okupljanja sa starim prijateljima koji su svi intelektualci. Sasvim lepo druženje se pretvaralo u nadglašavanje, raspravu, dovoljno je bilo da se nadje samo jedan “intelektualac” kome nisu sve ovce na broju. Sećam se koliko sam bio ogorčen i koliko mi je sama rasprava zvonila u glavi, čak sam nakon toga i zvao ostale prijatelje pa im opisivao dogadjaj u podsvesnoj nadi da ce potvrditi moj stav i da onda mogu reci “Aha! I ti tako mislis…ipak sam u pravu”.

Kakva nebuloza…

I sećam se da sam se sasvim slučajno, odmah nakon tih rasprava zadesio u društvu totalno običnih ljudi. Jedan je vozio kamion, drugi je planirao da ide na Aljasku na bušotine kako bi skupio novac i kupio neki polovni auto, treći totalno peta priča. Kako mi je samo “leglo” druženje sa tim “neintelektualcima”. Pričalo se o prostim i jednostavnim stvarima, kafanama, devojkama, ulici…nema “intelekta”, nema retorike, nema besmislene semantike koja ne vodi nikuda.

Za kraj, još jednom, smatram da je intelekt precenjen. Većina nas, računam i sebe, smatramo za sebe da smo mnooogo pametni. Čak ne i nešto argumentovano. Eto možda nas je učiteljica pohvalila kad smo imali 10 godina ili smo napisali mnogo lep rad u 7. razredu.

Ali prava istina je malo drugačija.

I čini mi se kada bi se više radilo manje bi se pričalo. I manje dokazivalo kroz raspravu a više tamo gde treba. Dođe mi ponekad da mogu da isključim svoj mozak, da me stvarno pusti na miru više da mogu da se opustim i uživam u životu.

Pozdrav

Comments(3)